Savka i Neđo Mlađenović-Više od pola vijeka u braku

Savku, Saju Mlađenović, medicinsku sestru u penziji i njenog supruga Neđu, bivšeg direktora komunalnog preduzeća malo ko ne poznaje  u Zvorniku. U braku su od 1969. godine.

Kako nam je Neđo ispričao on je tada radio na terenu u Srbiji , vodio razna gradilišta. Saja je završila medicinsku školu u Šapcu, rodom je iz Đevanja.Imaju dva sina, stariji Nenad već dugo godina živi i radi u Švajcarskoj. Devet I po godina mlađi Predrag je u Zvorniku.

Saja i Neđo žive u lijepo uređenoj kući u ulici Jadarska, u blizini  zgrade “Moskva”.Od starijeg sina imaju unuku, od mlađeg unuka, desetogodišnjeg  Marka koji im je velika radost, “sedativ” kako kaže njegova baka. Saja je godinama radila u Službi za transfuziju, ali je prvih nekoliko godina nakon što se 1970. godine zaposlila, provela na dispanzeru za djecu.

-U dispanzeru za djecu radila sam sa dr Milenom Aščerić i dr Pavlom Ignjatovićem, direktor nam je bio dr Muriz Ibrahimović. Bili su to fini ljudi , nažalost ni jedno od  njih troje više nisu živi, prisjeća se Saja svojim početaka.

Posle tri godine rada u dispanzeru prebačena je na, upravo osnovanu tranfuziologiju.

-Morala sam provesti skoro godinu dana u Beogadu jer da bih radila u tranfuziji morala sam završiti peti stepen.Tu sam ostala sve do penzije 2012. godine. Prvi tranfuzuolog je bila Jasmina Kurilić, čiji je suprug Vlado bio rengenolog, ali su oni negdje 1989. otišli za Sarajevo. Zatim je kratko bila pa nas napustila  Nataša Lukovska, a onda   Ljlja Mustafić koja je takođe otišla tako da smo u ratu bili bez transfuziologa. Kasnije su došli dr Vlado Dražić i dr Dalibor Lipovac sa kojima sam radila poslednjih godina, priča Saja.

Najteže je, kaže,  bilo raditi u ratu. Nisu imali ljekara, samo tehnučari koji su morali na svojim plećima iznijeti veliku odgovornost za ljudske živote i obezbijediti krv koja je bila neophodna jer je bilo dosta ranjenika pojašnjava Mlađenovićeva.

“Kao  najdramatičnija situacija iz tog vremena mi je ostala borba za život Dragana Petkovića, bio je komandant jedinice, izgubio dosta krvi. Samo kod nas je u jednom danu primio 47 doza krvi. Prebačen je kasnije na VMA u Beograd, I tu je primio još krvi, sve ukupno 72 doze što je pravi fenomen. I nakon rata bilo je dramatičnih situacija,  veoma je važno imati dovoljne rezerve krvi zbog spašavanja života pacijenata.Ima srećom, osim porodičnog darivanja, dosta redovnih davalaca krvi, kao i organizovanih akcija firmi, mada ih je prije rata bilo više preduzeća i radnika na koje na smo se  mogli uvijek osloniti i pouzdati. Trebalo bi da krv čeka pacijenta, ne obrnuto, i nikada nismo bili bez  nje, uvijek smo imali neke “zlatne “ rezerve” 

I nakon odlaska u penziju kaže da je još u kontaktu sa bivšim kolegama. Ode ponekad do njih, u “Službu”, oni dođu kod nje kući, pozivaju je na razna druženje. Za sebe tvrdi da  je druželjubiva, pamti mnoge zajedničke proslave 8. marta, “Bijele večeri” i slična slavlja na kojima su se družila sa kolegama. O tome svjedoče i mnoge fotografije koje  drži u  mnogobrojnim albumima.

Neđo koji je supruzi uvujek bio podrška u životu, pokazuje sliku  kada su bili mladi, tek se  upoznali . Kasnije i uzeli, djecu dobili. On je nakon  zanata, uz rad završio Fakultet političkih nauka, godinama se bavio društveno političkim radom .

-Najviše godina sam proveo u Univerzalu -Metalnom.Bio sam sekretar komiteta, poslnik u Sarajevu, direktor zvorničkog Centra za socijalni  rad, a poslednjih 14 godina radnog staža, prije penzionisanja, sam bio na čelu Komunalnog preuzeća, rekao nam je Neđo Mlađenović.