Кратке приче Момира Васића

Момир Васић је вишеструко талентован Зворничанин, о коме смо писали као награђиваном музичару, афористичару, сликару, писцу.

Написао је више прича о људима, њиховим судбинама и истинитим догађајима, али их још није објавио. На наше питање зашто то још није урадио каже да ни сам не зна. “Урадићу то када се стекну услови, а намјера ми је да за сваку причу сам урадим и илустрацију за њу, па и то захтјева доста времена, али биће сигурно”, каже он.

Надамо се да ће Васић за штампу ускоро припремити његове приче и да ће се наћи издавач заинтересован да их представи јавности јер својим квалитетом, стилом писања и тематиком, свакако то заслужују.

С обзиром да смо имали прилике неке од њих прочитати штета је да остану необјављене, па смо уз Васићево одбрење одлучили да објавимо неколико његових најновијих кратких прича.

Изабрали смо ових неколико кратких прича, као наш поклон нашим пратиоцима за празнике када ће имати више времена да им се посвете и прочитају их.

Тече Дрина

На трим стази поред Дрине, посутој првим јесењим лишћем, док се јутарње зраке сунца играју у крошњама топола, а лишће на гранама разиграно лаганим повјетарцем шапуће неке животне тајне које пролазници никако да разумеју, срели се стари, добри пријатељи.

-Гдје си Перо невјеро? Сто година те нисам видио, као да си у земљу пропао. Живиш ли ти човјече у овом граду, или ти је она твоја забранила да помаљаш нос из куће одкако је сазнала за ону плаву са посла?

-Ђе си Ђуро кућо стара. Да смо у Њујорку чешће би се виђали.
Док смо ишли на рекреацију виђали смо се двапут седмично, а сад не памтим кад сам те задњи пут видео.

-Живот те, мој Перо, узме под своје, фотеља и рачунар на послу, фотеља и телевизор код куће, уз грицкалице и мезе, и тако у круг из дана у дан из мјесеца у мјесец док нисам стигао до ангио сале и за заслуге за такав начин живота добио два стента. Кажу ако хоћеш да живиш шетај, избаци слано, масно, слатко, алкохол.

-Нисам ни ја боље прошао мој Ђуро. Шанк у кафани, роштиљ код куће, па мало промјене јагњетина у кафани, мезе и пива код куће и тако редом док шећер не скочи на двадесет.
Рекоше шетај да би живио.
Нису ни први ни последњи који здравље разбациваше по кафанама и фотељама, а сад га траже поред Дрине, кад здравља већ одавно нема.
А Дрина тече кроз времена и не осврће се. Била је, јесте и биће, и не знаш да ли је у прошлости или у будућности, јер нестварно постоји ту пред тобом, а као да је јуче запљуснула новосаграђени мост у Вишеграду, као да је прије само пар сати напојила коње ратника, превезла и спасила невољнике.
Отиче праћена нашим погледима као да је већ загазила у двадесет други вијек.

А ми се хватамо за последње сламке на њеној обали схвативши да смо у нехату или незнању пропустили много, шетамо упорно и причамо једни са другима, да уграбимо шта нам је преостало, сретни што смо схватили, бар сад, шта је живот.

Ивица и Марица

-Добро јутро госпођице, имате ли само минут времена?
-Немам, зар не видите да куцам поруку?
-Извините, можда ме не препознајете због маске, ја сам ваш комшија и врло сте ми потребни.
-Маните ме се човјече, гледајте своја посла.
-Али ја сам вас одмах препознао по дивним плавим очима и прекрасној његованој коси.
-Ја вас још једном љубазно молим да ме оставите на миру.
-Знам ја да сте јако љубазни, зато сам вам и пришао.
-Господине немам ја времена да га трошим на свакога ко наиђе.
-Није проблем, знам ја да ви млади немате времена и да вам увијек фали пара. Нећете пуно изгубити времена и платићу вам ако треба.
-Како вас није стид година и унучади? Можете отац да ми будете. Имате дивну жену и дјецу. Зваћу полицију.
-Зовите молим вас, већ три сата кружим од улаза до улаза, не могу да нађем зграду гдје станујем.

Добар дан чико

-Добар дан чико, јели то ваш син?
-Стефане сине,-рече Игор и рефлексно испусти ручицу трогодишњем дјетету.
-Имао сам и ја тату, водио ме у школу, играо са мном фудбал.
-Али Стефане нисам само ја крив, разумјећеш кад постанеш велики.
-Тај мој тата је нашао другог сина, коме није тата, нашао је другу жену која није мени мама.
-Ја тебе нисам заборавио, али имам обавеза и на послу и у новој породици.
-Мој тата је говорио да му је његова породица светиња, мој тата је био најљепши и најјачи.
-Једног дана све ће бити другачије.
-Мени је тата требао јуче, и данас ми је требао тата, једнога дана, ко зна.

Волим, добро сам

Кроз размакнуту завјесу, благим зраком, јутарње сунце помази моје уснуле очи. Прогледах. Добро је жив сам. Погледах на јастук до мене. Плави прамен и безбрижно лице драгог бића. Топлина са ока спусти се на груди. Волим, значи добро сам.

Да не пукне брука

Ја тридесет девет година ,она тридесет и осам.
Ја момак она цура.На помолу велика љубав.
Никад није касно да се љуби страсно.
Али бојим се биологије која ријетко дозвољава изузетке.
Стрине и тетке знатижељно прате сваки корак забављања.
И оне су скептичне,али никад се не зна.
Имају оне неке своје параметре,упоређују, анализирају,процјењују.
Моје су на мојој страни,кажу добар момак,здрав,мало у годинама,али очуван.
Сви су му у фамилији имали бар двоје дјеце,неки богами и петоро.
За њу је можда и касно,шта је до сада чекала,толико година па прворотка.
Њене хвале цуру, вриједна,школована,згодна, насмијана,здрава.
Могла је и бољег наћи.Имала је она удварача,али бира.
Мајка јој је четворо родила без проблема.А и она је сва ко чигра,жива ватра.
Момак је мало жгољав и у годинама.
А онда након два мјесеца забављања поче да расте стомак.
Није да се не види.Можеш увлачити колико хоћеш,али види се.
И није пријатно,сви загледају,врте главом.Зар у тим годинама.
Ма оно лијепо он изгледа,и мило ми.Јесте да нисам навикао,али навићу се.
И шта ме брига што народ прича,народ ће увијек причати како год било.
Битно је да и њој не смета и да је она то нормално прихватила.
Из дана у дан стомак је све већи,а и коментари све жешћи.
Моје тетке и стрине кажу,нека било је крајње вријеме.
Напатио се јадник кроз овај рат,заслужио је боље.
Њене тетке и стрине кажугледај га што је пустио стомачину.
Очигледно му прија њена кухиња.Као да је из гладних дошао.
Он буквално схватио да љубав на уста улази.
Мој стомак и даље расте, кад ће њен видјећемо.

Ефикасно сам излијечен од вируса

У почетку је то код мене било асимптоматски, без трага било каквих проблема. Ни слутио нисам шта ме снашло. Мислио сам није први пут, дешавало ми се и раније, нарочито у пролеће. Како дође тако и прође без некаквих великих последица, па се понадах да ће тако бити и овај пут. Оно јесте да се нисам чувао, мада сам знао да по људе у мојим годинама то може бити кобно. Контакти су бивали све чешћи, а дистанца све мања.
Убрзо су се појавили и први симтоми, хватала ме ватра, тресла ме грозница, губио сам тло под ногама, губио контролу, ударило ми на срце, одузело ми памет.
Колеге на послу су у чуду питале јесам ли добро, шта се то са мном дешава.
Све мање сам био у стању да кријем колико ме ухватило, док ту везу са младом колегиницом није разоткрила моја жена.
Услиједиле су строге мјере изолације, карантина, забране кретања и виђања са било каквом особом супротног пола.
Врло ефикасно сам излијечен без вакцине и респиратора.
Мој савјет вам је да навријеме откријете симтоме, јер се љубавни вирус најлакше сузбија у старту док не оде на срце.