Чедомир Лазаревић - директор за памћење

Чедомир Чедо Лазаревић био је професор биологије и хемије и вишегодишњи директорГимназије „Петар Кочић“, а потом и Средњошколског центра у Зворнику. О животу и раду овог угледног просвјетног радника разговарали смо са његовом ћерком Дејаном Поповић (рођ. Лазаревић) која данас живи у Београду.

Од Дејане сазнајемо да је Чедомир Лазаревић рођен у Козлуку, 1935. године, као пето дијете у породици  свештеника Јове Лазаревића и учитељице Марије .

 Лазаревић је дипломирао биологију на Природно-математичком факултету у Београду и, по завршетку студија, вратио се у Зворник. Радио је шездесетих година као професор биологије и хемије, а од 1969. до 1980. године био је директор средње школе у Зворнику. Након тога био је технички директор у „Фагуму“, а до пензионисања, секретар Центра за социјални рад. Умро је 2001. године. Био је носилац многих признања за свој рад.  Постхумно му је од стране Општине Зворник додијељенаЗлатна медаља „Станко Николић“. Његова супруга била је Роса Лазаревић, учитељица,Топличанка, која је свој радни вијек провела у Босни од чега је преко 30 година посветила зворничким ђацима. Иза њих су двије кћерке и троје унука.

То су основне информације о Чеди. Али прича о директору зворничке Гимназије не може се испричати без приче о граду и људима са којима је живио и радио. Волио је свој посао и био је поносан на успјехе својих ученика, памтио годинама из које су генерације ђаци постигли велике резултате, а многи од њих су се и вратили у ту школу као професори којима је са задовољством отварао врата. Био је ауторитет, али прије свега својим знањем и понашањем. Није му за то требала титула, он се за своје часове посвећено припремао, а школу је водио као и своју кућу, искрено и домаћински.

– Присјећам се зборнице тих дана и само неких имена: Фехим и Злата Кујунџић, ЛулаЛазаревић, Јелена Млађеновић, Будо и Славка Аћимовић, Лидија и Војин Пажин, Фарук Ножиновић, Олга Андијевић, Изет Кујунџић, Драган Карин, Садета Камишалић, Милица Сабљак, Бранка Цвијетић, Бранко Марић, Милена Зекан, Ивана Симеуновић, Љиљана

Спремић, Миодраг Галић, Ризах, Рабија, Момчиловић, Гоца, Здравка... сви су дали најбоље од себе и јачали темеље данашњег Средњошколског центра „Петар Кочић“. Они су знањем, радом, богатством свога духа и својим држањем обликовали младе личности и оставили у генерацијама ученика вјечни траг,каже Дејана.

Чедо Лазаревић је, по много чему судећи, био личност вриједна пажње. Ту не мислимо само на његову професионалну каријеру већ и на специфичности његове личности, чију слику на најљепши начин употпуњују сјећања његових колега и некадашњих ученика.

Стога смо замолили и његову ћерку Дејану да нам додатно исприча још понеку занимљивост о Чеди и његовом педагошком стилу.

– Дјеловао је строго, знао је да сијева плавим очима и да преплиће прсте иза леђа, што је био сигуран знак олује, али ипак се више памте и препричавају анегдоте. Тако је једном неки ученик тражио професора одбране и заштите, Момчиловића, али по надимку: „Гдје је Пушкица?“, рекао је, а Чедо ће му на то строго: „Није он за тебе Пушкица, него Митраљез.

Мој је отац био велики човјек, једна људина коју су баш сви ђаци вољели и цијенили и којег и данас само по добру помињу у својим разговорима. Значајније су ми, ето, те ријечи, од свих података о достигнућима Чедомира Чеде Лазаревића, о признањима и каријери, па их зато овдје пуног срца и наводим” – закључује Дејана.

Чедо Лазаревић је имао нешто заједничко са Петром Кочићем, по коме је названа гимназија у Зворнику. Био је човјек који воли свој народ и своју земљу и дубоко вјерује у правду и борбу за човјека. Остао је до краја живота искрени и досљедни љевичар који није мијењао своја увјерења „како вјетар дува“. Сјећање на њега поводом прославе стогодишњице развоја средњег образовања у Зворнику, за његове потомке је, како кажу, највећа сатисфакција.

 (Из монографије: Трагом једног стољећа)