Pare iz dijaspore !

Piše: Mirjana Mićić

Iako skoro svakodnevno možemo čuti kako posla, naročito za mlade - nema, jedan
ovdašnji ugostitelj mi priča da muku muči da nađe osoblje. Naročito kuvare, ali fale mu i konobari. “Koliko god da ih platim meni puno, njima malo i sve više odlaze u inostranstvo. Budu kod mene koji mjesec, nauče posao, i onda napuste. Žale se na platu, na radno vrijeme, na goste, i više ne znam šta da radim“, vajka se moj poznanik objavljući po ko zna koji put oglas za radnicima i raspitujući se da li ima ko koga da mu preporuči. I nije samo takva situacija sa konobarima i kuvarima, već i mesarima, molerima i ostalim raznim zanatlijama. Posebna je jagma za građevincima i vozačima kamiona i autobusa.

Mnogi vrše prekvalifikaciju da bi mogli da obavljaju te, vani, tražene, ali i cijenjene i dobro plaćene poslove. Bar za naše uslove. Kako je krenulo više će nas biti po Sloveniji i Njemačkoj nego u Zvorniku. Svako će imati nekoga svoga negdje daleko, što možda ima i neku prednost za ovu državu, zemlju, entitete jer nikada dijaspora nije više para poslala u BiH nego prošle godine. Da nema pomoći rodbine iz inostranstva većina ne bi mogla preživjeti, a i država ima itekako koristi od naplate provizije na novčane pošiljke.

I mada se čini da je ovo već po ko zna koji put ispričana priča, niko se ne potresa niti šta preduzima da mlade ( i ostale porodične) ljude zadrži, stimuliše nekako, motiviše ne samo plaćenijim poslom već i mogućnošću da brže i lakše dođu do stana , da se osamostale i na ovim prostorima zadrže. A što se kuvara sa početka teksta tiče, neko je nama odavno skuvao i zapržio čorbu, pa nam na nos izlazi. Skupo će nas sve to koštati, a ceh će platiti neko više neko manje, prije ili kasnije ...