Piše: Mirjana Mićić
Skoro svako veče šetam pored Drine. Rekreativno, a zdravo. Samo je sve manje šetača, a sve više migranata. Okraćali dani pa se rano smrači, a tek sad kad sat vratismo unazad, već u pet sati mrak. Zbog straha od korone ljudi sve manje izlaze, izbjegavaju druženja, kućne posjete, masovna okupljanja koja su ionako zabranjena, uz prijetnju odgovarajućim sankcijama. A u strahu su velike oči, naročito kada su osim zdravlja, u pitanju i ponovo uvedene novčane kazne za nenošenje maske na otvorenom i zatvorenom prostoru.
I šta u takvim okolnostima živ čovjek da radi. Nema manifestacija, pa i ova izborna kampanja nekako neuobičajeno tiha, da nema onih plakata ne bi ni znali da je u toku. Prije u ona normalna vremena, znalo se, čim vidiš najavu tribine kakve partije - u grad po upaljače, majice, olovke. Obučeš se svečano, izađeš, vidiš neke ljude koje inače rijeđe srećeš, čuješ nešto novo, razmjenite mišljenja, pa i posvađate ako niste jednomišljenici ili tolerantni da prihvatite da i među onim “drugim” ima dobrih kandidata. Kampanja nam je bila prilika da vidimo poznate političke face, sad nas muči da li će nam Dodik moći doći, pa Željka, Draško...
Šta nam onda preostaje da radimo u dugim pustim noćima. Za mlađe je lako i poznato, a mi stariji ? Televizor i bjesomučno mijenjanje kanala u potrazi za nečim zanimljivim i - kuvanje, jedenje i debljanje. Uništi nas korona načisto. Mrak, maske i jakne skrivaju nagomilane kilograme dobijene iz dosade, depresije, očajanja što ništa nije kako smo planirali i očekivali. Godina skoro prođe, korona nikako...
