Milunka Savić – od ratne heroine do čistačice

2

 

Milunka Savić, heroina Balkanskih ratova i Velikog rata, najodlikovanija je žena borac u Prvom svetskom ratu, ali i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.  Francuzi su je nazvali srpskom Jovankom Orleankom zbog hrabrosti.

Rođena je u skromnoj porodici u selu Koprivnica, kod Jošaničke banje. Kao godina Milunkinog rođenja, kako piše u njenoj članskoj karti rezervnih vojnih starešina, navodi se 1892, mada se u nekim izvorima pojavljuje i 1890. godina. Imala je brata i dve sestre i bila je najstarije dete Radenka i Danice Savić. Čuvala je ovce, ali se i bavila seoskim poslovima.

Nakon što je 1912. godine objavljen Ukaz o mobilizaciji, Milunka odlučuje da spase oca i bolesnog brata odlaskom u rat. Odsekla je kosu, povezala grudi, obukla muško odelo i regrutuje se pod imenom Milun Savić. Tako je učestvovala u Balkanskim ratovima, ali tako počinje i njen ratnički staž. Da je Milun žensko, otkriveno je u Bregalničkoj bolnici 1913, nakon što ju je metak pogodio u grudi. Rat je završila činom kaplara srpske vojske.

Kao dobrovoljac prijavila se i za Prvi svetski rat, gde je bila deo Gvozdenog puka zajedno sa Škotlađankom Florom Sends. Prilikom povlačenja preko Albanije, 1915. godine, u Makedoniji, progođena je u glavu. Posle nekoliko meseci oporavka nastavila je da se bori na Solunskom frontu, gde je učestvovala u bitkama u leto i jesen 1916. godine. U bici na Kajmakčalanu sama je zarobila 23 bugarska vojnika, pomagala je u dostavljanju municije i istakla se u bombaškim napadima. Ukupno u borbama ranjavana je četiri puta. Ratnu karijeru završila je činom narednika.

Milunka je nagrađena brojnim i najvišim odlikovanjima. Od Francuza je dobila dva ordena Legije časti kao i nadimak srpska Jovanka Orleanka. Dobila je i najviši francuski orden — Ratni krst, koji joj je lično uručio admiral Geprat, i time je postala jedina žena na svetu koja je nosilac ovog ordena. Bila je i nosilac zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, kao i Albanske spomenice i spomenice Solunskog fronta 1915-1964. Ponela je britanski Orden Svetog Majkla, kao i ruski Orden Svetog Đorđa Pobedonosca i druga odlikovanja.

Izveđu dva svetska rata bila je poštovana širom Evrope. Zajedno sa preživelim saborcima, odlazila je na proslave jubileja, obilazila ratišta i polagala cveće na grobove stradalih ratnika. Na susrete je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, koja je bila ukrašena dobijenim odlikovanjima.

1

Odbila je kuću i penziju koja joj je ponuđena u Francuskoj, i odabrala je da živi u zemlji za koju se borila a u kojoj je bila zaboravljena i od ljudi i od države. Prva zaposlenja nakon rata nalazi u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Tamo upoznaje Veljka Gligorijevića, za kog se 1922. godine udala. Ćerku Milenu rodila je nakon dve godine. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je našla ostavljenu na železničkoj stanici, Višnju, sestru od ujaka dobijenu u poznim godinama i Zorku, siroče iz Dalmacije koje je zbog meningitisa imalo hendikep. Pošto joj je suprug dobio premeštaj u Banjaluku, njihov brak se ubrzo nakon toga gasi. Tokom života očuvala je i iškolovala oko tridesetoro  dece , koja je dovodila iz svog rodnog sela.

Za zasluge u ratu od države je dobila imanje u selu Stepanovićevo, nadomak Novog Sada. Tu je podigla kuću, koju je poklonila sestri Savki, a ona se preselila u Beograd. Pošto je imala dece, i bio joj je potreban posao kako bi ih prehranila, Milunka se zapošljava kao čistačica u Hipotekarnoj banci. Pošto je bila bez obrazovanja, tu je dočekala i penziju 1945. godine.

Godinu dana pre smrti, 1972, od Skupštine grada Beograda dobila je jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Umrla je okružena decom i unucima. Iako, kako je prvobitno najavljeno da će biti sahranjena uz sve državne i vojne počasti, to se nije desilo. Milunka je sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. U okviru obeležavanja četrdesetogodišnjice od njene smrti, 2013. godine, njeni posmrtni ostaci su na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije preneti u Aleju velikana.

Na njenoj bivšoj kući na Voždovcu stoji spomen ploča, a u Jošaničkoj banji joj je 1995. godine podignut spomenik u prirodnoj veličini. Mnoge ulice u Srbiji nose njeno ime, ali nema je u srpskim muzeijima. Muzeju Velikog rata, u francuskom gradu Mo, Milunka zauzima značajno mesto. Američki sajt Listverse, uvrstio je Milunku Savić na listu deset najvećih žena koje su se borile u nekom od ratova tokom novije istorije

Prokomentariši

Plain text

Zaštita
725893146Unesite mišem ovo: 4574