Piše: Mirjana Mićić
Morala sam prošle sedmice da vadim neke potvrde i priznajem grozim se administracije, hodanja od šaltera do šaltera, čekanja u redu, popunjavanja raznih obrazaca sa “masom” nekih nepotrebnih pitanja, plaćanja taksi i svega ostalog što prati taj “proces”.
Još kad sam ušla u šalter salu gradske uprave i vidjela da od onih mnogih žena iza stakla, ne znam ni jednu, (spremna na sve naprijed pobrojano) pitala sam se da li da ostanem ili od svega odustanem. Kao i većina građana - stranaka nadala sam se da ću tamo, sa one strane šaltera, ugledati neku poznatu osobu i kod nje imati neku vezu, protekciju i pomoć da brže i lakše sve to završim.
Ali ništa od toga, moje “poznanice” ili su u međuvremenu raspoređene na druga radna mjesta ili penzionisane, tek sve nepoznata lica, kao da ne živim godinama u ovom gradu. Očekujući golgotu sa vađenjem svih tih potvrda, iznenadih se kako sve lako i brzo, i besplatno obavih. Ne bi ni veće gužve, ni redova, ni dužeg čekanja. Jedna ljubazna, crnokosa žena mi čak i popuni neke od onih formulara, i ništa ne naplati. Ni marku, mislim makar taksenu. Iznenadim se ja, ali i jedna djevojka ispred mene koja je iz Tuzle, gdje sada živi, došla da izvadi rodni list i potvrdu o državljanstvu.
Dva puta smo pitale koliko smo dužne, zatečene time da ništa ne moramo da platimo. Pogledamo se, slegnemo ramenima, uz čuđenje zar je i to moguće i izađemo više iznenađene neko da smo tamo ispraznile novčanik. Navikli smo da sve košta i da se svaka usluga plaća, pa ovo dođe nekako nadrealno. Pitam onu ljubaznu, nasmijanu ženu za šalterom kako se zove, kaže - Mara Lukić.
Zaslužuje da je pohvalim, i njene koleginice naravno ( ne samo zato da vi što pratite portal zvono.media ne kažete kako samo kritikujem ljude i pojave ) i zahvalim joj se što mi je vratila vjeru u ponašanje šalterskih radnika koji časno, pošteno i dobro rade svoj posao, bez gunđanja, nervoze ili sporosti, demonstracije sile i moći, predugog razgovaranja na telefon baš kad ste vi na redu, i svega ostalog što se često doživi u ovakvim situacijama.
Ima naravno i onih koji se ponašaju birokratski smatrajući da smo mi tu zbog njih, a ne obrnuto, i da je za svaku ovakvu uslugu neophodna bombonjera, kafa ili šta već.
Ovo moje (iznenađujuće ) iskustvo htjela sam da podjelim sa vama, jer sam uglavnom navikla na drugačije ponašanje, ali svako pravilo ima izuzetak. Da je Mare i sličnih više pa da se lakše diše…
