Kad treba - nema !

Piše: Mirjana Mićić

Od “B” blokova gdje stanujem pa do centra grada, i dalje, putem kojim obično idem, ni jedne trafike ni na vidiku. Prije ih je bilo na svakom ćošku, a sada pola grada obiđeš da ih nađeš. Jer u njima su se usput kupovale sitnice koje fale maramice, žvake, upaljači, cigarete, najčešće novine koje kao i kisoci polako odumiru. Njih još jedino kupuju stariji sugrađani koji imaju tu dugogodišnju naviku, jer mlađi sva dešavanja kod nas i u svijetu odmah “vide” na telefonima i računarima.

Priča mi radnica iz jedne od rijetkih trafika koje još u gradu postoje da se novine sve manje prodaju, kao i ostala roba jer neka je postala prevaziđena, a ”ubi” ih konkurencija velikih marketa koje daju razne pogodnosti i u kojima se kupuje na veliko.

Nekada se znalo da kad niko ne radi i kad ti nešto zatreba tu je najbliži kiosk ili trafika, radnica koja vam je ostavljala novine, davala, ponekad, na veresiju cigare , u povjerenju saopštavala najnovija dešavanja u gradu i sa kojom ste vremenom uspostavili prijateljsku, blisku vezu. Sada toga više nema, prohujalo sa vremenom kao mnogo toga iz naše bliže ili skorije prošlosti.

Pokušavali su pojedinci da “ožive “ kioske, radili mjesec - dva i odustajali jer nije se isplatilo, pa sada zatvoreni, a još ne uklonjeni služe za ljepljenje plakata i malih oglasa. Ranijih godina ih je bilo više - drvenih, metalnih, plastičnih, raznih boja i izgleda, ali su u jednoj akciji, prije desetak godina, kao ruglo grada, desetkovani, mada je možda bilo prečih stvari u gradu u kojima je trebalo uvesti reda.

I baš kad ti u brzini i prolazu nešto treba njih nema, i vidiš da se svijet oko tebe neumitno mijenja ...